ЕКОЛОГИЈА СА ЗАШТИТОМ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ Педагошки факултет у Сомбору Универзитет у Новом Саду ЕКОЛОГИЈА СА ЗАШТИТОМ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ изборни предмет др Гордана Козодеровић

САДРЖАЈ ПРЕДМЕТА ЕКОЛОГИЈА СА ЗАШТИТОМ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ САДРЖАЈ ПРЕДМЕТА ЕКОЛОГИЈА СА ЗАШТИТОМ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ Теоријски део – предавања 2 часа недељно: Заштита животне средине Дефиниција, историјат, предмет истраживања и значај екологије; гране екологије Утицај човека на промене у животној средини Клима и климатске промене Ваздух, аерозагађење и заштита од аерозагађења Еколошки значај воде, хидрозагађење и заштита од хидрозагађења Еколошки значај земљишта, загађење земљишта и заштита земљишта од загађења Храна, загађивање хране и заштита од загађивања хране Отпадне материје Радиоактивно загађивање и заштита Систем праћења квалитета животне средине, мере заштите и санације штета насталих загађењем животне средине

Практични део – вежбе 2 часа недељно Екологија Основни еколошки појмови – животна средина, екосистем, биотоп, биоценоза Основни еколошки појмови – биом, животна област, биосфера Еколошки фактори, еколошка валенца Животна форма и еколошка ниша Популација Биохемијски циклуси у екосистемима Типови исхране живих бића, ланци исхране Заштићене биљне и животињске врсте Србије и света Национални паркови Србије (Фрушка Гора, Тара, Копаоник, Шар планина, Ђердап и Обедска бара)

ОЦЕНА ЗНАЊА Максимални број поена је 100 ОЦЕНА ЗНАЊА Максимални број поена је 100 Активност и присутност - предавања 5 (3) Активност и присутност - вежбе Колоквијум 20 (11) Семинарски рад 15 (8) Писмени испит 25 (14) Усмени испит 30 (16)

Доласци на предавања и вежбе су ОБАВЕЗНИ! КОЛОКВИЈУМ важи 3 РОКА! ПИСМЕНИ ИСПИТ важи 2 РОКА! Толерише се ДВА ИЗОСТАНКА са ВЕЖБИ!

КРИТЕРИЈУМИ ЗА ОЦЕЊИВАЊЕ Оцена Значење оцене Број поена од до 10 одличан 95 100 9 изузетно добар 85 94 8 врло добар 75 84 7 добар 65 74 6 довољан 55 64 5 није положио 54

Дефиниција, предмет истраживања, историјат и значај екологије Реч екологија потиче од две грчке речи: оикос (οἶκος) – кућа, дом, станиште и логиа (-λογία) – наука, знање, учење Екологија је наука која се бави интеракцијама између живих бића и њихове околине односно односима које жива бића имају међу собом и са својом неживом околином. Предмет проучавања екологије су како појединачне биљне и животињске врсте, тако и животне заједнице у целини. Заштита животне средине је само један аспект примене еколошких сазнања на пољу очувања природног окружења, а екологија је наука!

Историјат Еколошка мисао је у различитим облицима постојала током целе историје људске цивилизације Првобитне људске заједнице – еколошко разумевање за оне аспекте своје околине који су им обезбеђивали опстанак: где расту јестиве и лековите биљке, кад доносе плод, кретање животиња које су ловили Аристотел и Теофраст IV век ПНЕ - описали међусобне односе између животиња и њихове околине

Историјат Немачки ботаничар Александер фон Хумболт Рађање екологије као науке почело је у 19. веку: Индустријска револуција, процват међународне трговине и транспорта праћени научном експанзијом Истраживачке експедиције - 18 и 19. век Немачки ботаничар Александер фон Хумболт (Alexander von Humboldt) почетком 19. века први проучавао односе између биљака и климе; описао вегетацијске зоне по географским ширинама и висинама - почеци биогеографије Чарлс Дарвин – велики природњак 19. века и зачетник теорије еволуције 1859. - „О пореклу врста“ – разјаснио механизме интеракција између живих бића; Теорија еволуције о мењању врста путем природне селекције →сукоб са Црквом

Историјат поборник Дарвинове теорије еволуције 1866. - Ернст Хекел (Ernst Haeckel) поборник Дарвинове теорије еволуције први употребио назив екологија Екологија = економија природе, истраживање односа организама према органској и неорганској околини; учење о комплексним међуодносима. Алфред Расел Волис (Alfred Russel Wallace) отац биогеографије; Волисова линија кооснивач теорије еволуције са Дарвином боје упозорења код животиња – адаптације Карл Мебијус (Karl Möbius) – биоценозе: заједнице биљака, животиња, гљива, микроорганизама на неком подручју жива бића не могу да постоје независно једна од других и морају се посматрати као заједнице

Историјат 19. век: Нова наука биогеографија: геоботаника + зоогеографија Биогеографија се бави стаништима и распрострањеношћу врста; објашњава законитости распрострањења појединих врста на одређеном простору Биогеографија се ослања на резултате екологије и обрнуто Еуген Ворминг (Eugen Warming) изучавао утицај фактора неживе средине на жива бића (суша, ватра, со, хладноћа, итд); жива бића имају слична решења (морфолошке и анатомске адаптације) у сличним условима средине, без обзира на сродност Лавоазије (Lavoisier) - објаснио циклус кружења азота де Сосур (de Saussure) објаснио процес фотосинтезе

Историјат 1875. Eduard Suess - увео термин биосфера = део Земље насељен животом живот се развија само у оквиру строгих граница атмосфере, хидросфере и литосфере Почетак 20. века Владимир Вернадски - описао основне принципе биогеохемијских циклуса (циклуса кружења најважнијих хемијских елемената и воде у природи) дефинисао биосферу као скуп свих екосистема на Земљи. Термин екосистем се приписује Британцу Артуру Танслију (Arthur Tansley): екосистем је интерактивни систем који се успоставља између биоценозе (заједнице живих бића) и биотопа односно станишта у коме живе Екологија је наука о екосистемима.

Историјат заштите животне средине 18. век: прве еколошке штете насељавање колонија на новим континентима → масовније крчење шума 19. век: индустријска револуција → почетак коришћења фосилних горива (нафта, дрво) и руда → расте забринутост по питању утицаја људских активности на природно окружење 1970-тих: хумана екологија → проучава утицај људских активности на природно окружење

Историјат заштите животне средине Заштитници природе базирају своје ставове и програме на екологији и сродним наукама као што је климатологија. Ови програми су често контроверзни са политичког и економског аспекта, те научна сазнања из екологије директно утичу на политику па су често еколошка истраживања под директним утицајем политичких интереса. Након II светског рата сукоб чисте екологије, са циљем да разуме и објасни и примењене екологије са циљем да опише и поправи 1955. године конференција „Људска улога у мењању лица земље“ социолози негирали екологију јер занемарује човека као еколошки фактор

Историјат заштите животне средине Нуклеарна претња: 60-тих и 70-тих година прошлог века екологија је постала међународно престижна наука са значајним новчаним средствима за програме заштите животне средине Установљен је први Дан Земље на дан 22. aприла 1970.године, који се слави у многим земљама света. Екологија са својим научним сазнањима и методологијом није могла да у потпуности да процену стања животне средине и утицаја свих активности којима је људска цивилизација деловала на животну средину → уздизање тзв „инстант еколога“ који су се бавили пропагирањем заштите животне средине без потребних научних и професионалних сазнања.

Историјат заштите животне средине Џејмс Лавлок (James Lovelock) је 60-тих година прошлог века лансирао контроверзну Gaia теорију, названу према грчкој богињи: Земља је велики живи макроорганизам Сва жива бића контролишу глобално стање животне средине тако што утичу на главне физичке параметре као што је састав атмосфере, степен испаравања, хемизам тла и океана у циљу да се задрже услови погодни за живот и равнотежа Човеково деловање, као што је на пример сагоревање фосилних горива и испуштање угљен диоксида у атмосферу се природно компензује тако што фитопланктон из океана и тропске кишне шуме бујају, троше тај вишак угљен диоксида и производе кисеоник. Човеково непоштовање ових механизама који одржавају равнотежу, према овом аутору довешће до непоправљивих промена на нивоу планете и угрожавања живота на њој, па и људске популације Лавлокови ставови утицали су на многе покрете заштите животне средине

Историјат заштите животне средине УНЕСКО 1971. започео истраживачки пројекат „Човек и биосфера“, са циљем да се повећа знање о међусобним везама између људи и природе Резервати биосфере - региони који представљају главне екосистеме планете ради заштите разноврсности живих бића и управљања по принципу одрживог развоја Прва међународна конференција о животној средини у Стокхолму је одржана под покровитељством Уједињених Нација Самит Земље, одржан 1992. Године у Рио де Жанеиру донео је јавно прихватање концепта биосфере (јединственог екосистема Земље) од стране међународних организација, као и свести о опасностима смањења биодиверзитета на Земљи.

Историјат заштите животне средине 1997. Кјото (Јапан) конференција о угрожености биосфере: ефекат стаклене баште и климатске промене Глобализација еколошких питања Кјото протокол је до сада потписало и ратификовало преко 170 земаља и организација 2005. Русија ратификовала Протокол →ступио на снагу. Србија прихватила Кјото протокол 2007. Протоколом се земље обавезују да смање испуштање шест гасова који изазивају ефекат стаклене баште У последњих неколико деценија повећале су се концентрације ових гасова у атмосфери због коришћења фосилних горива у индустрији, саобраћају итд, што је допринело глобалном загревању и климатским променама. Сједињене Америчке Државе и неке мање државе одбиле су да ратификују Протокол из Кјота.

Историјат заштите животне средине 2007. Бали: конференција Уједињених нација о климатским променама на којој је расправљано о будућности Кјото протокола. Уследило је још пуно оваквих конференција Копенхаген 2009.: договорено да се глобална температура не подигне више од 2 степена Целзијуса до 2015. у односу на преиндустријску еру. Развијене земље су се обавезале да ће финансирати активности на редукцији емисије гасова стаклене баште. Проблем је препознат у земљама у развоју које користе прљаве технологије, становништво је у порасту, имају проблем дефорестације - неконтролисаног крчења шума и немају средстава да се боре са појачаном емисијом штетних гасова. Уједињене Нације од тада редовно одржавају заседања тела која се баве усклађивањем интереса и дефинисањем обавеза земаља у напору да спрече климатске промене и штетне утицаје човека на животну средину.

Историјат заштите животне средине Проналазак живота на невероватним местима, обара постулате о пореклу живота на Земљи и облицима живота (постоји и теорија о ванземаљском пореклу живота). Неки облици живота (сем Феликса Баумгартнера) у виду бактерија нађени су у стратосфери, на преко 18 километара висине (низак притисак, радијација, недостатак воде и хранљивих материја) Јужни пол - откривено обиље нових непознатих група микроорганизама који живе у блату на дну језера које је некад било прекривено са 400 метара антарктичког леда, а сад је тај лед дебео свега 4 метра Рибе су пронађене на 8 километара дубине Бактерије могу опстати у сумпорној киселини, термалним изворима на чак 110 степени Целзијуса Велики цевасти црви нађени су у сумпорним изворима на дну океана.

Историјат заштите животне средине Остаје још много тога што не знамо о интеракцијама живих бића и њихове околине на Земљи, као и могућностима опстанка живих бића у различитим животним условима. Сигурно је да ће ова и друга открића, нарочито o важности микроорганизама за опстанак екосистема и биосфере усмерити еколошка истраживања у новом правцу и омогућити нам да дубоко продремо у тајне живе природе и везе између живих бића и њихове околине. Познавање еколошких законитости имаће свакако највећи значај у напорима да човек користи природне ресурсе за свој развој без нарушавања осетљиве равнотеже биосфере на Земљи.

Подела екологије Екологија се дели на више грана: Фитоекологија – изучава односе између биљака и њиховог окружења Зооекологија - изучава односе између животиња и њиховог окружења Хумана екологија – изучава односе човека и животног окружења Човек је постао врло важан еколошки фактор који значајно утиче на своје окружење на многоструке начине – кроз урбано планирање, интензивну експлоатацију природних ресурса – крчење шума, лов, риболов, пољопровреда, рударство, индустрија, саобраћај. Хумана екологија – мултидисциплинарна – сем екологије и знања из антропологије, етнологије, економије, демографије, архитектуре и урбаног планирања, медицине, физиологије, итд. Развој хумане екологије довео је до растуће улоге еколошких наука у дизајну и управљању градовима.

Подела екологије Према ступњевима организације живих бића, екологија се дели на следеће гране: Аутоекологија или идиоекологија– изучава односе између појединих организама или врста живих бића и њихове околине, тј како врста утиче на своје окружење и како окружење утиче на ту врсту; то обухвата и популациону екологију или демекологију која изучава динамику и односе у оквиру скупова (популација) једне врсте, интеракције популације са својим окружењем, као и како се величина и састав популације мења у времену и простору; Синекологија или биоценологија – изучава односе између животних заједница више врста живих бића која живе на једном простору (биоценоза) и њиховог окружења.

Подела екологије Екологија екосистема – изучава физичку и биолошку структуру екосистема и њихове интеракције унутар екосистема; Постоје и гране примењене екологије, на пример радијациона екологија или екологија јонизујућег зрачења која се бави ефектима зрачења на јединке, популације, биоценозе и екосистеме, екологија хране, урбана екологија, итд.